Живописни предели Сићевачке клисуре су једно од четри стецишта монашких заједница српског народа. Поред Свете Горе, Фрушке горе и манастира у Овчарско-Кабларској клисури, и Сићевачка клисура је пружала уточиште монасима који су у предивном природном окружењу обављали своју свету дужност. Доказ њихове делатности су манастири Св. Богородица, Ваведење Св. Богородице на десној обали Нишаве, Св. Петка Иверица у Островици, Св. Никола у Просеку и манастир Cветог Успења исод брда Градац, као и цркве Св. Никола у селу Манастир, Св. Илија у Сићеву, Св. Павле у Островици, Св. Никола у Чукљенику, те црвишта на Кулини, Св. Арханђела Гаврила испод Островице, Св. Николе у селу Црнче, Св. Петра и Павла на Вишеграду и друге. Стога Сићевачку клисуру морамо посматрати као једно од монашких стецишта српског народа у којем, као ретко где, затичемо споменичко наслеђе у аутентичном природном амбијенту, што је нераздвојив део културног добра, а посебно монашких заједница.